Stihovi mog srca...

 Zaboravi

Ne,nemoj buditi moje snene oči,

Ne želim ponovo susresti pogled lažne ljubavi...

Ne,nemoj izgovoriti te uhu slatke reči,

jer tišina gradi neobjašnjivu istinu...

Moje je srce posle tebe okovano ledom,zaraslo trnjem...

U njemu besne oluje ponosa i patnje...

Ne,nemoj mi pružiti ruku kada za njom budem ceznula,

jer tvoj dodir bi mogao moju dušu pokidati,kao nekada...

Ne,nemoj nikada staviti ružu na grob naše ljubavi,

jer će ona,kao i mi,uvenuti u bašti očaja i strepnje,tihog nemira......

Moje suze izgubljene su u večnosti,našoj bivšoj budućnosti i sadašnjoj prošlosti...

Ne,nemoj mi nikada reći razlog svog odlaska,

jer strahujem da će jedna reč biti dovoljna,

da oživi duhove jednog minulog vremena...

Pusta je ostala duša moja,bez izvora i nade,da je kroz ove bure povede...

Ne,nemoj slepo verovati ljubavi kada ponovo na nju naidješ,

kada ti kaže da je prava-to te tvoje nade lažu...

Ne,nemoj joj srce naivno u ruke predati,

zdrobiće ga svojomzlatnom rukom i na put baciti...

I na kraju,još jedno te molim...

Samo zaboravi da te još uvek volim..........

 Pogled

Osećas li?

Vetar dodiruje tvoje lice,

lice usnulog andjela, odbačenog i poniženog,

i skida s očiju tvojih mrenu ovog sveta,

što te je u svoje lance okovao.

Čujes li?

Tišina odzvanja hodnicima duša,

pustih i ukletih,

što su nekad davno sa prestola svojih,

u dubine Zaborava pale.

Osećaš li, andjele, svu gorčinu života medju zverima razuma?

Osećaš li čemer i jad u njihovim srcima?

Usta su tvoja pred zlobom njihovom nema ostala.

Vidiš li?

Moj je pogled ka tebi uprt ponovo,

u svetlost i tamu moga vremena,

u iskonsku ljubav i razlog mojih nemira.

Pogledaj me, andjele,

i videćes u očima mojim ono što u drugima beskonačno tražiš..

Okeane čežnje i mora nežnosti,

jedino bogatstvo beskućnika ljubavi.

                                                                  Nevena Nikolić

                                                                     30. mart 2010,u Beogradu