Pismo ...
Najdraži…
Mesec veceras skriva moje strahove...Kratki uzdah još jednom donosi kraj...U tišini,kradom ispuštena suza klizi niz lice,odnosi ogorčenje,nivelira davno nakupljene strahove...Nestaje ponovno…Umorna lampa tiho ocrtava uzani prostor samotnog puta...U svojoj samoći tražim najtišu nežnost i utehu zvezda na nebeskom svodu i zato ostajem utopljenik ljubavi,čežnje i straha...Bojim se snage svojih emocija,titraja na usnama...Smeha na vrelim obrazima i presahlih suza iz mojih očiju,poput mora ispod tmurnog neba...U moje reči staje ono sto skrivaju oči koje žele zaplakati…Reči nosi vetar hladnih dodira,ali misli moje ostaju od tebe zauvek sakrivene...Uhapšene u svojoj magli,zakopčane u svome mraku,možda zauvek...
Čežnjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik. Tvoja su stopala ružičasto rumena od ognja mog čežnjivog srca,jer neprestano njime šetaš! Tvoje su usne gorko-slatke od ukusa vina mojih patnji…svakim svojim udisajem odnosiš sa sobom jedini deo mene koji znači da ostajem sama,nema,na dlanu vremena koje polagano umire...Tvoje ruke ponovo me podsećaju na davno ugušene snove,tvoj osmeh-na svetlost kojom me je ispunjavao…Utopila sam noćas detinjstvo u posudi sećanja,stvorila svet koji me ne može povrediti…Ostala sam zatočena u kavezu života,zaključana u dvorcu usamljenosti…Čeznja me pretvara u pesnika,slikara ljubavi….I ponovo moje telo drhti,tvoji koraci bude stare nemire i ja zatežem šrafove prošlosti,plašeci se da matice budućnosti neće izdržati novu stegu…Raspeta na krstu ljubavi koja nikada umreti neće,moja duša se kida na komade,tražeći oprost za grehe koje nije učinila...Zar je greh voleti?!
Kaži mi,gde ljubav prestaje da boli?..Kaži mi,kako samoća ćuti?..Pokaži mi koliko srce može da voli..Pokaži mi….nemoguće...................
